Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Reforma

07. 04. 2014. Beograd

Autor: Dušan Mašić Izvor: Danas

Zašto su u Srbiji potrebni nezavisni privatni antivladini mediji

U želji da izbegnem da me neki, čak i dobronamerni, pogrešno razumeju, prvo ću objasniti razliku između nezavisnog i antivladinog medija.

Ja pod „nezavisan“ podrazumevam samo potpunu uređivačku slobodu, tj. da urednici i novinari mogu da biraju teme i sagovornike samo u skladu sa svojim shvatanjem profesije, a u okviru dogovorene uređivačke politike i budžeta. Dakle, moguće je biti i nezavisan provladin medij. Baš kao i antivladin. 

Svi bi voleli da mediji uvek budu objektivni, neutralni i izbalansirani, ali tržište često diktira neke druge uslove. Naravno, pod uslovom da zaista pričamo o tržištu, a ne o raspodeli para u skladu sa političkim interesom. Svakog vlasnika, pa tako i medijskog, u principu zanima profit. On definiše ciljnu grupu za koju misli da bi mogla da mu donese najveću zaradu, a onda daje zadatak uredniku da koncipira sadržaj tako da mu obezbedi najveću čitanost, slušanost ili gledanost, u željenoj ciljnoj grupi. Kako god zna i ume, ali da bude što jeftinije. Legitimno. Hoće čovek pare i tu nema ništa loše.

Medije određuje njihova profesionalnost i poštovanje određenih standarda kako u uređivačkoj, tako i u poslovnoj politici. Kada novinar izmišlja, to je isto kao i kada se novina prodaje po netržišnoj ceni. Novinari koji se tako ponašaju nisu deo ove časne profesije, baš kao što se ni dobar deo onoga što danas možete naći na kioscima ili u etru ne može nazvati medijima. Sad kada smo razjasnili osnovne dileme - reći ću glasno: Mislim da su danas Srbiji potrebni nezavisni, privatni, antivladini mediji.

Martovski izbori počistili su opozicionu scenu. Tu i tamo ostala je po neka (opoziciona) cigla. I ona ozbiljno oštećena. S druge strane imamo nešto što se čak više ne može ni nazvati medijima, već pre štampanom, digitalnom, video ili audio režimskom toljagom. Tu rade „novinari“ koji prepisuju ono što im se dostavi, smišljaju i izmišljaju sve što bi moglo da nanese štetu onima koji ne podržavaju vladajuće stranke, ili su, po nalogu svojih vlasnika, otvorili svoje stranice i frekvencije za najvulgarniju političku propagandu aktuelnog režima. Neki to rade sa uživanjem. Nekima to nije prvi put, budući da su i ranije bili spremni da se stave u službu vlasti. Malobrojne je sramota, ali nemaju ni s kim ni kuda. Glavni faktor koji utiče na ovakvu medijsku situaciju jeste srpsko medijsko tržište koje medije stavlja u potpunu ekonomsku zavisnost od onih koji raspolažu budžetima. Bilo da su ti budžeti namenjeni za oglašavanje ili za razne medijske projekte.

Ključ svega je ekonomska nezavisnost medija. Za to su nam potrebne institucije koje će raditi svoj posao bez obzira ko je na vlasti. Za to, opet, mora da postoji balans između vlasti i opozicije. Takav, da će se jedni plašiti drugih, a zajedno se truditi da narodu bude što bolje. Tada bi mediji mogli da budu korektor društvenih prilika i zaštitnik interesa javnosti. Mogli bi da budu neutralni, ali i ne bi morali. No, morali bi da budu profesionalni. Ne bi bilo „medija“ i „novinara“. Sistem, oličen u svojim institucijama, im to ne bi dozvolio. Da bismo do tog stadijuma došli moramo prvo da imamo opoziciju.

Opozicioni (po uređivačkom konceptu) mediji su podržavali i pomagali opoziciju 90-ih. Možda smo zaboravili, ali na tadašnjem Radiju B92 mogle su se čuti ne samo „demokrate“ već i sve opskurne antimiloševićevske opcije. Većina njih je, baš zahvaljujući B92, zauvek ostala na marginama, jer je ovaj medij diskreditovao njihove stavove u direktnom razgovoru sa njihovim tvorcima. Danas se većina medija pravi da ekstremna desnica ne postoji, a onda se čudimo kada iz digitalnog sveta, gde skuplja svoje članstvo, dođe direktno na korak od cenzusa. Ili još gore, na ulicu ili u škole. Samo argumentovana kritika može ovu grupaciju staviti tamo gde joj je i mesto - na društvenu marginu.

Vladini i provladini mediji će uvek koristiti priliku da kritikuju opoziciju. Tako im je naređeno. Baš kao što im je naređeno da ne kritikuju vlast, osim kada ona sama to hoće. Mediji koji su Srbiji potrebni morali bi u suštini da budu antivladini. Da ukazuju na svaki, makar i najmanji, propust vlasti. Zato što svaki taj propust košta obične građane. Trebalo bi da budu neka vrsta „sigurne kuće“. Mesto gde će opozicija prikupiti snagu pre nego što ponovo izađe pred „nasilnika“. „Zašto bi to mediji trebalo da rade?“ pitaće oni koji veruju u isto ono u šta i ja verujem sve ove godine. Zato što će se tek tada, kao što rekoh, stvoriti preduslovi za ekonomsku nezavisnost. To, naravno, ne znači da bi ti mediji trebalo da rade ono što rade ovi sadašnji vladini takozvani mediji. Najveću štetu opoziciji bi doneo neki njihov Kurir, Informer ili Pink.

Kredibilitet se stiče profesionalizmom, a ne nužno neutralnošću, koji je i u razvijenim demokratskim sistemima samo jedan od mogućih uređivačkih pristupa. U tim sistemima, čim neko zakorači u neprofesionalno, institucije kreću u akciju. Profesionalna udruženja će reći svoje, a vala i sudovi. Na rad oglašivačkih agencija uticaće klijenti, a ne političari. Medijski projekti biće rukovođeni interesima građana, a ne političkih stranaka. Mnogi će odmah pitati: „Ko će finansirati ovakve medije?“. Ako je to najteže pitanje, onda smo već na drugom koraku. To bi značilo da još postoji dovoljno hrabrih novinara i urednika koji bi se upustili u ovakvu avanturu. Namerno kažem hrabrih, jer bi odmah bili tretirani kao unutrašnji neprijatelj. Uostalom, videli smo kako se lako postaje ekstremista u Srbiji.

Da je sreće, ovi mediji trebalo bi da se finansiraju na isti način kao i svi ostali. Država koja teži reformama mora da shvati da postoji bar 500.000 ljudi koji ne podržavaju Aleksandra Vučića, ali i da oni treba da jedu, voze kola, kupuju odeću i obuću, idu na letovanje (ako mogu), štede u bankama, razgovaraju mobilnim telefonom... Ili možda država ima nešto drugo na umu za takve? Pritom mislim samo na ove koji su glasali, a sumnjam da i među ovih skoro 50 odsto građana koji nisu izašli na izbore ima još takvih. Da je pametna, vladajuća većina bi ohrabrila oglašivače da koriste takve medije, a ne da im to zabranjuje. Uostalom ako zaista želi u EU, eto jednostavnog testa i izazova. Pa, ili hoćeš, ili nećeš. Ako vladajuća većina ne želi da oslobodi medijsko tržište svog uticaja, morala bi najpre da se suoči sa veoma jasnom kritikom međunarodnih institucija koje će pratiti taj put Srbije ka EU. Ne samo verbalnom. Ako ni to nije dovoljno, moraće, baš kao i 90-ih, da se kreiraju strani fondovi namenjeni medijima koji ne žele da učestvuju u utakmici vezanih ruku i nogu, a mogu ozbiljno da doprinesu demokratizaciji Srbije. Sve to bi nas vratilo 25 godina unazad, ali to je mala cena u odnosu na ono što nas čeka - Srbija bez medija. I mnogo čega još.

Nove tehnologije omogućuju i da korisnici tih medija obezbede finansijska sredstva za njihovo postojanje. Neka vrsta dobrovoljne pretplate. Ta pretplata može da bude i deo vlasničkog uloga u nekoj varijanti, ali preduslov za to je da dovoljan broj ljudi shvati da im je tako nešto potrebno. Na ovaj način sigurno ne bi mogla da se pokrene neka TV ili nacionalna radio stanica, ali bi moglo da bude dovoljno za informativni veb portal. Sa video i audio komponentom. Čak i tada, postojeći sistem ima mnogo načina da tako nešto spreči, ali ako ništa drugo, bar će vladajuća većina staviti te svoje represivne mehanizme u funkciju i time pokazati svoje lice.

Mi danas imamo opoziciju u tragovima. Ako ova ne valja, praviće se neka nova. Nećemo je imati ako nastavimo da se pretvaramo da mi koji radimo u medijima tu ništa ne možemo da uradimo. Da to nije naš posao. Jeste, baš kao i to da kroz otvoreni medijski dijalog dođemo do vrednosnog sistema koji će nas činiti ponosnim što živimo u Srbiji. Čak i kada smo (privremeno) van nje.

Autor je novinar, jedan od osnivača Radija B92

Ja pod „nezavisan“ podrazumevam samo potpunu uređivačku slobodu, tj. da urednici i novinari mogu da biraju teme i sagovornike samo u skladu sa svojim shvatanjem profesije, a u okviru dogovorene uređivačke politike i budžeta. Dakle, moguće je biti i nezavisan provladin medij. Baš kao i antivladin. 

Komentari (2)

ostavi komentar
pet

25.04.

2014.

sasa [neregistrovani] u 09:58

hmmm

Ajoj, opet se hvalise zapad kako je tamo profesionalizam. Pa medije u 100 zemalja poseduje ista kompanija odnosno par kompanija poseduje sve medije na celom kontinentu. Ako mediji nisu profesionalni u Poljskoj, kako mogu biti profesionalni u Nemackoj kad ih poseduje ista kompanija? Dakle, zuta stampa postoji svuda, kao i paparaci koji bi trebali zakonom da budu zabranjeni. Setimo se Murdocka i njegovog skandala u Britaniji, Britanija je na zapadu, nije na istoku.
Osim toga, da bi medij bio nezavisan, narod mora imati pristup svim opcijama a ne samo opcijama koje novinar sa svojim ubedjenjima smatra prihvatljivim. Dakle, ja spadam u levicare i mrzim desnicare ali ih ne bih zabranjivao u medijima osim kada pozivaju na nasilje. Jedino tako je medij nezavisan a ne time sto ce novinar da odluci ko treba biti gurnut u marginu. Narod odlucuje a medij treba da prezentuje sve opcije, leve i desne, komunisticke i kapitalisticke a vala i anarhisticke. Novinar mora da ostavi svoja ubedjenje kod kuce, kad dodje na posao treba da radi profesionalno a ne da novinar odlucuje sta je bitno za drustvo - pa to je naravno ono sto su njegova ubedjenja, hahaha, smejurija, ima nas 7 miliona i ima nas raznih u drustvu. Medij moze da profitira od novinara cak i ako imaju komunisticka ili kapitalisticka ubedjenja (jedan ce objavljivati zlocine korporacija u zemljama treceg sveta (pogotovo ratne zlocine i radnu eksploataciju) a drugi ce pricati o e-upravi na zapadu i boljoj organizaciji). Sada imamo medije koji velicaju osvajacke ratove jer medije poseduju bogatasi a ratovi se vode zarad profita bogatasa.
I naravno, ja ne vidim nista dobro u tome sto medij postaje preduzece, teorija i stvarnost se razlikuju, preduzece ce uvek teziti vecem profitu (zuta stampa moze profitirati vise nego normalan medij) a ne ljudskim pravima i boljem drustvu. Problem je i sto mediji samo prenose vesti agencija a koliko se secam covek iz MIPa je dobio poziciju u Tanjugu, to je strasno. Prenose vesti koje su od interesa vlasti, Amerika treba samo da zaposli svoje ljude u agencijama i svi mediji ce prenositi ono sto zeli Amerika. Tako mogu da prave ratove a da nema protesta kao u vreme rata u Vijetnamu. Zahvaljujuci medijima, mogu da ubijaju bez problema, narod sedi kod kuce a novinari hoce donacije od Amerike za bolje novinarstvo u Srbiji. To nema nikakve veze sa nezavisnim novinarstvom vec sa licnim profitom pod plastom borbe za ljudska prava. Nema vise Milosevica i zapadne korproacije mogu da dodju na nase trziste, nece vise biti donacija, mediji su sad prepusteni sebi odnosno preduzetnickoj filozofiji a ne filozofiji ljudskih prava.

Odgovori
sre

09.04.

2014.

vlastimirka [neregistrovani] u 08:36

nema nezavisnih

zavisnost od tiraza je prva..a tiraz se stice postepeno i dugo i kosta..ili ovako kao kurir..prvo objavis da se desilo pa se onda desi..dakle opstanak na trzistu vecine novina koje se samofinansiraju je nemoguc..ni najvece svetske medijske kuce ne opstaju a kamoli novine koje pokrivaju srbiju..ovakvi clanci kao ovaj bi trebalo da budu preambula svakih novina..ne zbog novinara vec zbog obrazovanja citaoca..ovo novinari uce u skoli..citalac uci gledajuci citajuci..

Odgovori

Ostavi komentar

NUNS zadržava pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni na veb sajtu.
Neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje, pretnje, uvrede i psovke.
Očekujemo da tekstovi budu pravopisno i gramatički ispravni.
Komentari objavljeni na ovom veb sajtu predstavljaju privatno mišljenje njihovih autora a ne zvaničan stav NUNS-a.

NUNS bilten

Prijavite se na naš bilten